Predaje o evlijama u starom Sarajevu, VII dio

3.1.2. PREDAJE KOJE JE ZAPISALA I OBJAVILA ESMA SMAILBEGOVIĆ - nastavak

157.

Historijsko je lice i neka Merdžan kaduna, koja se uz prije navedene uvijek spominje. I ona je, po narodnoj predaji, bila evlija. Muž joj je bio veliki pijanica, te ju je uvijek tukao. Ona je to stojički podnosila i šta više štap kojim ju je muž tukao omotavala je mekom krpom da on ne bi ruku nažuljio. Radi toga joj je Bog podario, da bude evlija. (Pričaju da žena može postati evlija za 40 dana, a muškarac ne može ni za 40 godina!!). Umrla je u Sarajevu 1107 (1695-1696) g., što se saznaje iz natpisa na njenu nadgrobnom nišanu, u groblju na Bakijama.

158.

Pošle hadžije na Ćabu i bili na Ćabi i obavili to svoje i vratili se, a jedan osto: “Neću vala, ja ću ostati da umrem ovdi, da se ukopam u ovom svetom mjestu”.

Hajde tako, neise, bio bogme godinu-dvije, kolko li je prošlo, ne ide. Bogme para već prikrajčilo, a vidi njega oni, što Ćabi hizmet čini, da je on Bosanac, da nije biva njihan i upita ga neđe, kaže:

- E, bre, što si ti osto ovdi, ja tebe sve viđam. Kaže:

- Ja sam osto da umrem u ovom svetom mjestu, da se ukopam. Kaže:

- Jah, dobro, kaže, neka si. Dođi ti meni, kaže, večeras malo na musafirluk da malo posjedimo da muhabetimo. Kaže mu, neise, đe će, kako će, i on ode i tako dočeko ga, nešta bezbeli ga je počastio i sidjeli i rekne mu, kaže:

- Vidiš li ti šta? Kaže:

- Vidim, kaže, jednu veliku zelenu bašču, sve, kaže, puna meiti. Jene, kaže, donose, a jene, kaže, uzimaju pa nose.

- E, kaže, drago moje, nemoj se ti patit ovdi, haj ti u svoje mjesto. Ako ti bineš ovo mjesto zaradio, ti ćeš, ovdi doći, vidio si kako donose. A ti ovdi umri, otićeš nuj đe si zaradio. Kaže:

- Nejmam ja sad su čim se vratiti, nejmam para. Ono je bilo, išlo se s devama, s brodovima i s vozovima, prije, nije ko sad.

- Dobro, kaže, ima jena Bosanka, ona je, kaže, na svaki vakat na sabahu u džamiji i ona, kaže najprva dođe nađemo je mi kad dođemo ovdi, a najpotljena izlazi. Kad mi svi izađemo, onda ona ustane i ide. I ti, kaže, ostani i kad ona ustane, ti kaže, nju zamoli i ona je Bosanka, ona će, kaže tebe prebaciti u tvoje mjesto. I on tako šutredan, kad pogledaj kad ima žena pod šamijom, viđo je on nju, al on ne zna otkle je ni šta je. Pod šamijom, bijelom, sve sjedi na koljenima, čeka da klanja i kad dođu ljudi klanja, i ope sjedi i kad svi iziđu, onda i ona ustane da ide. Eh, on sidio, ona sidjela, oni Bosanac, kad ona krenula, vidi da on neće, onda je i on usto i stao ona mu rekla:

- Šta je, šta hoćeš? On njoj kaže:

- Sestro, da si mi sestra, molim te ako kako moreš, daj me prebaci. Ja sam Bosanac, iz Sarajeva, pa osto, kaže, ovdi, pa nejmam više para, nejmam su čim da idem, a ne mogu življeti.

- E dobro, kaže, spremi se šutra izutra, pa ću te prebaciti. On se spremi sutra ižutra, sačeka, sve tako, kad ona došla, sačeka, ljudi izađi, ona ostani i on ostani.

- E, stani mi. Kaže, na desnu nogu, a sebi ruke, nemoj se držat za me, a zažmiri. Nemoj da si progledo dok ti ja ne reknem. Kad ja stanem i reknem ti, onda progledaj. Progleda, kad pogleda, kad na Trebeviću.

- Eno ti Sarajeva, ta hajde, a ja idem svojoj kući.

- E, bogati, kaže, sestro, kaži ti meni đe ti stanuješ da ja tebi dođem. A, eto da joj neku hediju donese valjala mu. Kako mu kazala, neđe u Buča potoku. Nejse, prošlo malo vremena, spremi se on, nešto joj uzme poklona i ode. Rekne hoće da ide, valjala mu je. Dođe kućica mala, malo sobice vako i malo kućice pod tahtom. Opazi ona njega, na vrata, ispred mraka bilo.

- E, bogami, kaže, sjedi tuj dok mi čojek dođe da upitam da te upuštim. On sidio, kad, kaže, pomoli se pjano, vuče šćapinu, blatav, jadan, čemeran. Ona, na vrata ga, kaže, dočeka, on sve, kaže, suje, udara je onim šćapinom. Ona ga, kaže, uvede tamo, presvuče ga, uljudila ga fino, kaže, sjede, onda mu reče:

- Čovo, kaže nekakav čojek pita, kaže more li noćiti.

- A, more, kaže, zovi ga. Onda ona izađe:

- Hajd, kaže. Onda on unišo, i tako tu bezbeli nešta sidjeli, klanjali, večero i sidjeli. E, sedam je puta spremo, a on uočio da je jena lubenica. Ona donesi, janica, kaže:

- Nije ta, daj drugu. Ona otidi pa malo stani i donesi.

- Nije ta, E sedmi put:

E, to je, kaže. A on uočio, a ona neće reći: nejma, nego ova. On vidi da je jena. I šutradan, kaže, lijepo mu ono sve očistila i uredila, i obuko se i ošo, pošo, šćap u birtiju. A vidio, šćap umotan peškirom.

- Bogati, kaže, što je oni šćap umotan?

- Zamotam, kaže, kad me tuče da ne užulja ruku.

- A bogati, veli, sestro, s čim ti postiže da si svaki dan na Ćabi?

- Eh, eno, kaže, s kim sam, s onijem pjanom, s njim sam to postigla – pa evlija.

159.

Merdžan-kaduna. Ona je ukopana na Ravnim bakijama. I za nju su pričali da je bila onako vrlo poštena žena, čestita žena. Stanovala je na Gorici i pričale biše hadžije da su je viđale,  uisto vrijeme kad su je viđale ovdje u Sarajevu, da su je viđali u Mekki. Jedan hadžija je, sad se neću sjetit tačno kako mu je ime bilo, negdi je stanovao oko Bistrika, kako li. To sam slušo i od hadži Mujage, rahmetli, Merjemića. Otišo na hadž, i kako je prije bilo onih razbojnika, ovi, išlo se na devama pa biše razbojnici zastavljali one karavane i opljačkali. I opljačkan je bio i on. Osto bez novaca. Poslije, nit mu je ko stio pozajmit da se vrati, niti je imo, more bit da nisu imali. Samo, tražio je od koga da vrati se. Nije imo, osto iza njiha. I kad su ove hadžije krenule, nije se, prije se išlo po nekoliko mjeseci. Kako su hadžije išle, on je osto iza njiha i da je jedno jutro klanjo sabah u harem-Šerifu i vidio jednu ženu u bosanskoj odjeći, u feredži i u onome. I kad je ova žena, pristupio je njojzi i upito je. Govorila je bosanski, bosanskim jezikom, nije govorila arapski. Onda reko joj:

- Pobogu, sestro, da mi pomogneš. I kako ga je ona dovela u Sarajevo. Kad je došo u Sarajevo, počeli su vikat – pa nije on ni bio na hadžu, jer mu nije niko vjerovao da je mogao tako brzo doć. On nije htio ni raspravljat. Ali ga je ona zamolila da ne kazuje taj slučaj kako ga je ona dovela. I kad je ovaj, on je poslije dolazio njoj kao sestri svojoj i ona njemu, al' da je ona vrlo s mužem živjela u lošem. I kad je umrla, da je on nosio na groblje, nije dao drugom svijetu da nosi, nego reko:

- Ja ću nju nosit. E, to je ona žena koja je mene vratla. Tako se kazuje, a sad jel' to, nije li, ja neću u to ulazit.

160.

Na Hridu ovo bilo Koštrino turbe. Ovde na Bjelavama bilo turbe, isto i toga se sjećam. Šejh-Mehmed bio ukopan i po njemu se ova ulica zove Šejh-Mehmedova. E, kasnije kad su ovo pravili ove domove, onda su se, ja se sjećam, nekoliko ljudi kaže da se prenese on sa svojim nišanima negdi u neko drugo groblje, pa su kopali vako dva-tri metra i da su našli vako malo kostiju i cjevanica i vako, i ove njegove nišane da su prenijeli na Bakije kod Merdžan-kadune. A Merdžan-kaduna je bila čuvena da je bila, kažu, vidovita i da je velike teškoće podnosila sa svojim mužem, pjanac jedan bio i tukao bi je i vako, a da su je hadžije viđale u Meki, u džematu kraj Ćabe. Sarajlije koje su je poznavale da su je viđale i jednom je hadžiji pomogla prilikom nekako da dođe. E, nije on kazivo. Rekla:

- Nemoj, molim te, kazivat da si me vidio. Šuti, pomogla sam ti i eto. Pa kad je umrla, nije dao on da je iko nosi, on je nosio sam. Metno je tabut na glavu i odnio sa Gorice na Bakije. I njeno ime, i sad joj nišani imaju na Bakijama i ima tačno kad je, godina kad je ukopana.

(A kako to za Meku?)

Da je viđana u džematu. Hadžije odu u Meku i, recimo, hadžije klanjaju kod Ćabe u dvorištu, i vide nju klanja, a znaju ostala iza njih u Sarajevu. Tako da su je u isti momenat mogli vidjeti i ovi i oni, e sad, kako je to, nećemo u to ulaziti jer je to malo nevjerovatno. More bit da se nekome prividilo.

Postoje i sad nišani na Bakijama ravnim.

161.

Pripovijeda se da je neki Čeljo zbog mnogih prestupaka bio protjeran iz Sarajeva. On je živio u progonstvu dugo vremena i bio se skoro obikao. Jednog dana vidi Žutog Hafiza gdje ide prema njemu. Kad je došao do njega, reče:

- Kad ti, Hafize. Dođe ovamo? Jesu li i tebe protjerali? Na to će mu Hafiz:

- Došao ja, Čeljo, po te da te vodim u Sarajevo. Stani mi na nogu i zatvori oči!

Čeljo mu stade na nogu i zažmiri. Pošto mu Hafiz reče da progleda, on vidje da nije više u tuđem svijetu, nego – na Kovačima u Sarajevu. Hafiz ode svojim poslom. A Čeljo kući u Čeligoviće.

162.

Kad je Eugen popalio Sarajevo, zarobio je i jednu ženu koja je stanovala u Vinogradu, te ju je poveo sa sobom i predao u Budimu nekome u službu. Žena je služila na zadovoljstvo svojih gospodara, ali joj ipak nije dopušten pristup u jednu zgradu. Kad su jednog dana njezini gospodari nekud otišli, ona nađe ključe, otvori zgradu i na svoje veliko čudo ugleda kuburu od nekog mezara. Žena padne po kuburi i odmah se bajliše. U to se pojavi neki starac u ahmediji, koji je upita odakle je i ko je. Ona mu kaže da je iz Sarajeva, a starac je upita zna li gdje je Magribina džamija. Ona reče da zna, a on je zapita bi li joj bilo drago tamo biti, što ona, svakako, potvrdi. Starac joj reče da mu stane na nogu i zažmiri, što ona i učini. Kad je otvorila oči, bila je u Sarajevu kod Magribine džamije. Od tada je ona išla svakog petka u Magribinu džamiju, murad činila i učila Magribiji.

163.

Suljaga Zečević pripovijedao je kako se Muslihudin Čekrekčija u vrijeme namaza skrivao u ardiji, čemu se svijet vrlo čudio. Kada je jednom jedan od njegovih susjeda ušao za njim u ardiju, uze ga Čekrekčija za ruku i reče mu neka zažmiri, a kad ovaj to učini, reče mu da opet otvori oči. I kad je ovaj i to učinio, nađoše se njih dvojica u Meki kod Bejtulaha i tu su klanjali podne. Nakon toga nađoše se na isti način u ardiji.

164.

Čekrčija nije nikad išao u svoju džamiju, nego kad god bi džemat pogledao, on u dućanu. Jednom ga netko zapita zašto ne ide klanjati, kad je taku napravio džamiju? Čekrčija odgovori kad bude vrijeme za nekog vakta da mu dođe u dućan. Jednog dana taj dođe i Čekrčija mu rekne da mu stane na nožne prste, da zažmiri i da ne progleda dok mu on ne kaže. I tak stane neko vrijeme, dok mu on rekne da progleda. Kad progleda, vidje da su u safu na Ćabi. Tu klanjaju sa džematom, i opet on Čekrčiji stane na noge i zažmiri. Kad pogleda, vidi da je u Čekrčinu dućanu. A u isto vrijeme u Čekrčinoj džamiji ljudi klanjali i izlaze. Čekrčija mu kaže da nikom ne govori ono z što ne zna. Čekrčija je imao dućan do džamijskih vrata na gornju stranu.

165.

O proroštvu pokojnoga Bistrigije priča se ovo: Tadanji šerijatski sudac, koji je sunetio svoga sina, pozvao je na gozbu sa ostalima i Bistrigiju na bašču na Hrid, gdje ju je bio priredio. Na taj poziv odgovorio je Bistrigija: ''Ja ću doći, ali jesti neću''. Sutra dan, kada se primaklo vrijeme gozbi, udarila Božjom voljom velika kiša, a pomenuti kadija se zabrinuo te se dosjeti da jela ponese u Carevu džamiju na sofe, a kada dođoše zvanici onamo na gozbu, tek što počeše jesti, donesoše mrtvo tijelo Bistrigijino dženazom, i tako se ispunilo njegovo proroštvo.

Nastavit će se, ako dragi Allah da ...